Odlazak kod psihologa i generalno rad na sebi

Iz intervjua za magazin Plezir#jun 2014.

Plezir: Ljudi često imaju bojazan kada se spomene odlazak kod psihologa. Naše društvo još nije naviklo da na posete psihologu gleda  kao na na uobičajenu zdravstvenu proceduru. Misliš li da se kroz stvaranje i igru lakše oslobađamo i pokazujemo emocije?

Milena: Imam utisak da ipak postoji mali pomak kada je u pitanju briga o mentalnom zdravlju i da se ljudi sve češće odlučuju da traže pomoć stručnjaka u ovoj oblasti kada shvate da imaju neki problem koji ne umeju sami da reše. Ono što je i dalje prisutno je to da postoji odlučnost da se nešto menja kada „gori pod nogama“ tj. kada neprijatne emocije stvaraju veliki pritisak, ali da se odustaje od rada na sebi i da se ljudi „vraćaju“ na stare obrasce ponašanja kada „frka“ prođe. U tom smislu je potrebno i dalje raditi na osvešćivanju da suštinske, dubinske, promene zahtevaju vreme.

Zahtevaju pre svega jedno životno opredeljenje da se krene „putem koji se ređe ide“, a koji podrazumeva da dovedemo u pitanje sve što smo do sada znali o sebi i svetu koji nas okružuje, da preispitujemo pravila i uverenja koja smo usvojili, a koja predstavljaju neki naš referentni okvir i u velikoj meri utiču na naše dosadašnje izbore i reakcije. Za ovo je potrebna hrabrost jer je ljudima teško da fukcionišu mimo okvira koji im je poznat – okvir daje sigurnost. Suština je da okviri postanu fleksibilniji i da se ne bojimo da preispitujemo pravila ili uverenja koja imamo i na kraju menjamo ona za koje  utvrdimo da nisu funkcionalna.

Pored ovog rada na kognitivnom nivou, za istinski rast neophodan je rad i na emocionalnom i duhovnom nivou koji podrazumeva da prihvatimo i zavolimo sebe sa svim ograničenjima koje imamo; odgovornost prema sebi i drugima;  te otvaranje prema mogućnosti da iznova i iznova prevazilazimo sebe i svoje egoističke potrebe u pravcu povezivanja sa svojom suštinom, drugima, univerzumom i prirodom. Jer ono čemu svi težimo, svesno ili nesvesno, jeste da živimo smislen i ispunjen život. A doživljaj smisla i ispunjenosti dolazi iznutra. Ako osoba nije u miru i u skladu sa sobom, ako nije u stanju da integriše unutrašnja i spoljašnja iskustva, nikakav spoljašnji podsticaj je neće automatski dovesti do toga.

Postoje razni načini da se radi na sebi, na svom ličnom rastu i razvoju, bilo da se čita psihološka literatura, da se posećuje psihološki savetnik, coach ili psihoterapeut, bilo da se radi sa duhovnim učiteljem, da se pohađaju radionice ili treninzi namenjeni razvoju nekih specifičnih veština (komunikacijskih; emocionalne pismenosti i sl.); bilo da se ide na jogu, sport, ples i slične aktivnosti koje uključuju i telo; bilo da se uči i praktikuje meditacija itd. Mislim da svako treba da krene od onoga šta mu najviše treba i šta mu najviše „leži“ u datom trenutku.

Tako su i ove radionice koje podrazumevaju igru i kreativno izražavanje samo jedan od pristupa da se nešto novo nauči o sebi, da se oslobodi od „viška“ ili da se postojeća energija kanališe na drugačiji, zdraviji način. Od same osobe, spremnosti da radi na sebi i otvorenosti da proba nove stvari zavisi koji će pristup za nju biti lakši za oslobađanje i pokazivanje emocija. Ono što je specifičnost ovog pristupa, rekla bih, je taj da se polaznicima daje dozvola da se igraju, „ludiraju“, da stvaraju iako nisu umetnici i da na taj način bude i afirmišu bitan potencijal koji svi imamo, a koji je često zanemaren.

Ceo intervju moze se procitati ovde.

child psychotherapy

Komentari / Comments