Proces rada u psihološko-kreativnim radionicama

Iz intervjua za magazin Plezir#jun 2014.

Plezir: Po kom principu funkcionišu psihološko-kreativne radionice i na koji način razlikuješ trenutnu inspiraciju ili umetnički doživljaj od nekih potisnutih osećanja prilikom analize radova?

Milena: Kada su u pitanju otvorene grupe ili radionice sa polaznicima koji se nisu ranije upoznali, uobičajeno je da uradimo neku uvodnu vežbu na kojoj će se opustiti i upoznati. Uvek na početku kažem koja su standardna pravila grupnog i psihološkog rada.  Kada su u pitanju stabilne grupe – u kojima postoji već određena grupna dinamika – susrete započinjemo tzv. „krugom“ kada svaki član podeli kako se oseća i koji su dominantni unutrašnji doživljaji prisutni u poslednje vreme. To je standardni princip grupne terapije. Ukoliko neko tog dana doživljava konkretnu brigu, konflikt ili bilo šta što stvara uznemirenost, poremećaj uobičajenog balansa, nakon kruga radim kratku terapijsku intervenciju sa tom osobom, u grupi, ukoliko ona hoće da radi na tome.

Nakon toga se polaznici uvode u kreativni proces. Na svakom susretu imamo neku tehniku koju smo odabrali da koristimo kao vid izražavanja. Do sada smo radili crtež, skicu, pisanje priče, fotografiju, kolaž, pravljenje scene uz omiljenu pesmu, rad s bojama, ulaženje u uloge, kombinovane tehnike. Spisak tehnika je dugačak i mnoge ćemo tek koristiti. Ponekad na licu mesta ubacim novu instrukciju kada osetim da bi grupi to prijalo ili bilo korisno za istraživanje. Poneked je uvođenje u kreativni proces jednostavno, samo uz instrukciju da, recimo, crtaju šta im se trenutno crta, a ponekad se koriste neke vežbice koje podrazumevaju imaginaciju, asocijacije i sl. Vežbice za uvođenje u kreativni proces su nekad individualne, a nekad podrazumevaju interakciju članova grupe. Često na početku ili kraju praktikujem sa grupom vežbice koje nemaju veze sa konkretnim radom na tom susretu već imaju veze sa opuštanjem, sa radom na telu, sa improvizacijom, razvojem imaginacije i sl.

Kada polaznici završe sa kreativnim radom, svako dobija šansu da predstavi ostatku grupe šta je to stvorio (nacrtao, napravio, fotografisao, napisao itd.). U tom predstavljanju su važna pitanja koja postavljam polazniku koja mu pomažu da bolje razume šta je to „izašlo“ iz njega i da rad poveže sa svojim životom, aktuelnim zbivanjima, strahovima i ostalim emocijama, konfliktima, ali i sa mogućim rešenjima, željama, izvorima podrške i sopstvenom snagom. Tokom analize je najbitnije šta za polaznika predstavlja to što je stvorio. Ukoliko polaznik nema neki poseban emocionalni odnos prema nekom detalju na radu, ja ga neću forsirati da analizira taj detalj već ono sa čim oseća neku povezanost. Svaki rad je odraz nekog unutrašnjeg procesa onog koji stvara, tako da uvek ima šta da se istražuje.

Komentari / Comments