Posao i mentalno zdravlje#1: Presek stanja

Ostvarivanje prihoda i finansijske nezavisnosti, ostvarivanje u željenoj profesiji i napredak – značajno utiču na naše psihičko blagostanje i kvalitet života. Jedan od čestih razloga zašto se ljudi javljaju na psihološke konsultacije u vezi je sa potrebom da se pomere sa postojeće pozicije u profesionalnoj sferi koju doživljavaju kao isuviše stresnu, kao zastoj ili kao zaglavljenost. U nastavku je izmenjena i produbljena verzija teksta nastala od intervjua koji sam pre par godina dala za časopis Lepota i zdravlje.

Osnovna vrlina za „plivanje“ u današnjem svetu koji karakterišu kompleksnost, neizvesnost i brze promene je prilagodljivost. Ako čitate novije vodiče za prevazilaženje stresa sigurno ćete naići na izraz rezilijentnost koji potiče iz engleskog jezika, a označava proces prilagođavanja na nepovoljne okolnosti u životu i kapacitet za uspešan oporavak i razvoj. Rezilijentnost uključuje održavanje fleksibilnosti i ravnoteže u životu uprkos suočavanju sa stresnim i traumatičnim događajima. Kada je u pitanju posao, ljudi se snalaze i „prilagođavaju“ okolnostima, time što menjaju posao, nekad i profesiju koja ne donosi prihod/zadovoljstvo, razvijaju pojedine kompetencije, menjaju grad ili državu u kojoj traže posao, ili pak sektor angažovanja u kom su nezadovoljni (državni, korporativni, nevladin, privatni).

Ipak, za mnoge, ta prilagodljivost ne dolazi tako lako. Ono što ohrabruje jeste činjenica da se rezilijentnost, kao skup uverenja i ponašanja, može razviti.

Ovaj tekst iz tri dela namenjen je pre svega onim ljudima koji osećaju da su „zaglavljeni“ u postojećoj situaciji, koji osećaju nezadovoljstvo, frustraciju i bespomoćnost kad je u pitanju posao kojim se bave, a ne vide trenutno način kako da se pomere sa mesta ili nisu još uvek spremni za akciju iako naziru put promene.

PRESEK STANJA

Kada su u pitanju posao i zarađivanje novca, na osnovu svakodnevnih razgovora sa ljudima primećujem dva trenda: ili su ljudi nezadovoljni i zabrinuti jer nemaju posla ili su nezadovoljni jer ih posao „guši“, „melje“, nemaju vremena ni za šta drugo, nadređeni ih maltretiraju i slično.

Ako pogledamo spoljašnje pokazatelje u vezi sa standardom života i pravom na rad u Srbiji, možemo reći da situacija objektivno nije na zavidnom nivou.  Nezaposlenost je velika, a u kategoriji mladih predstavlja jedan od najvećih društveno-ekonomskih problema – čak 49,4% mladih je nazaposleno, prema podacima republičkog Zavoda za statistiku za 2013. godinu. Posledično, u poslednje dve dekade Srbija zauzima prvo mesto u regionu i drugo u svetu po pitanju tzv. „odliva mozgova“ sudeći po podacima SKONUS-a (Studentskа konferencijа univerzitetа Srbije) iz 2015. godine.

Mali procenat ljudi radi posao koji voli, dobro zarađuje, ima dobre uslove na radnom mestu i dobre odnose sa kolegama (uključujući i nadređene). Prisutna je ekspanzija pojedinih profesija koje donose najviše prosperiteta – pre svega povezanih sa IT sektorom, dok većina drugih profesija ne garantuju niti zaposlenje niti dobre uslove rada. Takođe, za prijem u radni odnos i napredak na datom radnom mestu, povezanost sa vladajućim političkim strukturama je često važnija od stručnosti i sposobnosti. Oni koji idu „trbuhom za kruhom“ van granica Srbije, suočavaju se sa administrativnim preprekama jer sa srpskim državljanstvom imaju ograničena prava na rad. Oni koji su uporni, nalaze rešenje u radu „na crno“ ili u nastavku školovanja u inostranstvu.

Oni manje uporni i manje rezilijentni, ostaju na lošem radnom mestu kako ne bi izgubili kakav-takav prihod ili tonu u beznađe usled dugogodišnje nezaposlenosti ili nestabilnih poslova. „Naučena bespomoćnost“ je nešto što često primećujem posmatrajući ljude na ovim prostorima. U pitanju je „reakcija odustajanja, odgovor napuštanja koji sledi iz uverenja da nema pomoći šta god da činimo“ na koju je ukazao američki psiholog Martin Selidžmen proučavajući depresiju. Simptomi naučene bespomoćnosti se razvijaju usled serije negativnih događaja koji su van kontrole osobe kojoj se dešavaju ili usled serije poraza i neuspeha. Ukoliko pogledamo političko-ekonomsko-društvena zbivanja u Srbiji u poslednjih 20 godina, ne čudi što pozicija odustajanja od borbe za dostojanstvenim i boljim životom postaje maltene stav nacije.

Koliko god da ovaj presek stanja deluje pesimistično, to je samo jedna strana medalje. Ne treba zanemariti činjenicu da postoje pozitivni primeri ljudi koji su sasvim zadovoljni radnim mestom ili gde su pojedinci ili timovi ljudi uspešno razvili poslove – i to u Srbiji. Takođe, sam Selidžmen je u poboljšanju tretmana depresije kao protivtežu „naučenoj bespomoćnosti“ uveo pojam „naučenog optimizma“ i praksu kojom se to postiže. Sposobnost rezilijentnosti se može razviti uz pomoć raznih tehnika i praksi.

Ono što jedan psiholog (u ovom slučaju psihološkinja) može ponuditi u vezi sa ovom temom jeste promišljanje u pravcu kako možete da se postavite da svoju situaciju, bilo da imate problem sa pronalaskom posla, bilo da vas posao „guši“, ne doživljavate kao bezizlaznu. Dalje, kako možete datu situaciju posmatrati na drugačiji način. Koji su signali koji vas upozoravaju da je promena nužna kako biste zaštitili mentalno zdravlje? Konačno, šta je ono šta možete da uradite da promenite kurs svog profesionalnog razvoja? Dakle, baviću se onim faktorima koji JESU pod vašom kontrolom.

Odgovore na ova pitanja očekujte uskoro u drugom delu članka – Posao i mentalno zdravlje#2: Kako se zaštititi?

Evo par misli koje vas očekuju:

Najgora pozicija po vas je da ste konstantno pod stresom ili da „negujete“ averziju prema datom radnom mestu, a da ništa ne preduzimate povodom toga.

Karakteristika na našim prostorima je da su ljudi generalno loše informisani oko svojih prava, pa tako i oko prava na radu. Trpljenje se nekad uzima kao nužnost – to ne treba da bude tako.

Kakva su vaša iskustva u vezi sa ovom temom? Pitanja i komentare možete postavljati na FB stranici ispod posta ili pisati na kontakt@licnirazvoj.com

Stay tuned!

Autorka teksta: Milena Ćuk, psihološkinja, trenerica asertivnosti, MA iz ljudskih prava

 

 

 

Komentari / Comments