Posao i mentalno zdravlje#3: Da li je promena moguća?

U prethodnim člancima iz serijala Posao i mentalno zdravlje, bavili smo se temama: Presek stanja i Kako se zaštititi kada je mentalno zdravlje ugroženo na trenutnom radnom mestu. U ovom članku bavimo se pitanjem promene kursa karijere i RAZVOJEM – i za one koji su već neko vreme angažovani u određenoj oblasti i za one koji nemaju stalno zaposlenje, na početku su karijere ili još uvek „lutaju“.

IMA LI ŠANSE ZA POTPUNO NOVI POSAO – PREOKRET?

Don’t ask yourself what the world needs; ask yourself what makes you come alive. And then go and do that. Because what the world needs is people who have come alive. Howard Thurman

Ima šansi, ali da bi se to desilo, potrebno je da menjamo vidike – način na koji posmatramo tržište rada i našu ulogu u njemu. Naravno, može se desiti da nam neko neočekivano pruži jako dobru poslovnu ponudu, ali ako se to ne dešava, ovde mislim pre svega na to šta mi sami možemo da uradimo da utabamo sami sebi put koji će nas dovesti do posla sa kojim ćemo biti zadovoljni.

Prvo, važno je da znamo šta hoćemo – gde sebe vidimo i da smo odlučni da kroz proaktivan pristup ostvarujemo svoju viziju. Drugo, da smo optimistični i verujemo da je to moguće ostvariti. Ponekad je to dugotrajni proces i naravno da će biti sumnji, uspona i padova, ali ako smo uporni, iz svakog „pada“ naučićemo nešto i nastaviti dalje. U tom procesu, važna je konstantna refleksija na unutrašnje doživljaje i na spoljašnje okolnosti – i konstantno prilagođavanje. Rezilijentnost je važan kvalitet kom se poslednjih godina posvećuje puno pažnje te se smatra najvažnijim faktorom uspeha i mentalne ravnoteže.

E sad – a šta ako ne znam šta hoću, nemam pojma kuda bih krenuo, ne vidim nikakav put niti cilj, sumnjam u sebe i u mogućnost promene, nemam snage niti istrajnosti kad ionako ne znam kuda bih?

U nastavku je par smernica koje će vam pomoći da utvrdite u kom segmentu su najveće kočnice i šta je ono što možete da menjate kod sebe i u svom pristupu – bilo u smislu razvoja drugačijih uverenja i kompetencija ili u smislu akcija koje niste do sada probali.

ŠTA HOĆU?

Ponekad, nakon grčevite potrage za poslom, slanja bezbrojnih prijava, upita i slično možda nije loše zastati, i postaviti sebi pitanje: Šta ja zapravo hoću? Ponekad nas opsednutost kvantitetom: više prijava – više šansi za posao, udaljava od toga šta zapravo hoćemo.

Zato je važno biti u kontaktu sa sobom, biti svestan šta nas pokreće, šta znamo da radimo, šta želimo da unapredimo.

Kada bi svako od nas zastao, zavirio u svoju dušu, znao bi šta mu duša ište i kojim putem da ide. Zanimljivo je da se ljudi često zbune kada ih pitam: A šta bi ti želeo/la? Šta voliš da radiš? Imaš li vremena za sebe? Kada se živi polusvesno, kada ne slušamo svoju dušu, to ima posledice – duša pati. U većini slučajeva, ljudi biraju ono što im je lakše, ono što drugi ili društvo očekuju od njih, ono što je najdostupnije, a ne ono što stvarno žele.

Šta ste voleli da radite kada ste bili mlađi? Koje aktivnosti su vas ispunjavale? Šta vas sada ispunjava? Ovo su polazna pitanja za sve one koji su trenutno izgubili kontakt sa sobom i ne znaju šta bi voleli da rade.

AKCIJA NASUPROT PASIVNOSTI

Dalje – proaktivni pristup i raznovrsna iskustva su veoma važne stavke. Naravno da ne znate koji posao bi vas ispunjavao ako ste u životu radili samo jedan posao ili one poslove koje i ne volite. Na ovim prostorima, izraženo je da ljudi zauzimaju pasivnu poziciju koja se ogleda u tome da mnogi čekaju da „dobiju“ posao ili da im neko „sredi“ bolji posao. Zašto ne preduzeti nešto ako nam već postojeća pozicija ne odgovara?

Strah je taj koji blokira i sabotira. Strah da ćemo pogrešiti, od neuspeha, od promene, od neizvesnosti, da se nećemo snaći itd.

Negativna iskustva, neuspesi, pogrešni izbori, naročito su važni za naše profesionalno usmeravanje i za razvoj generalno. Iza jasne vizije gde želite da stignete, stoji pregršt iskustava, i pozitivnih i negativnih, i često dosta lutanja. Samopouzdanje se gradi u izlasku iz zone komfora, izlaganju životnim iskustvima, u potvrdi da se možete snaći, a kada pogrešite i ne snađete se – izvlačite lekcije i idete dalje.

Iz razgovora sa ljudima koji sada znaju šta hoće i znaju kuda idu, bilo da su sa ovih prostora ili iz inostranstva, otkrivam raznovrsnost angažmana u koje su bili uključeni: radili kao promoteri, u supermarketu, na građevini, u hostelu, u kafiću, organizovali svirke po klubovima, raznosili picu, brali voće, amaterski i „usput“ se bavili aktivnostima koje su posle prerasle u profesije (fotografija, blogging, ples, animacija sa decom itd.), bili angažovani u lokalnoj zajednici. S tim u vezi, mnogi ne koriste opcije poput volontiranja, pokretanja malih lokalnih inicijativa ili pridruživanje postojećim.

Iako se stav društva prema volontiranju menja, i dalje je ova mogućnost nedovoljno iskorišćena – mnogi i dalje radije biraju da ne rade ništa i čekaju da im neko „sredi“ posao nego da se pridruže organizaciji čije polje rada im je blisko i kroz volontiranje steknu iskustvo, veštine, upoznaju nove ljude i sl. Nezavisno od uzrasta, volontiranje i doprinos lokalnoj zajednici može predstavljati značajnu prekretnicu koja će otvoriti neka sledeća vrata – pored toga što pruža ispunjenost i svrsishodnost što se često zanemaruje u svetu isključivo materijalnih motiva. Danas makar ima toliko opcija za organizovano volontiranje, pogotovo za mlade ljude – od kratkotočnih kampova do dugoročnog volontiranja ovde i u inostranstvu. Ako još niste čuli za EVS i SCI LTV – šta čekate, search!

OPTIMIZAM VS. PESIMIZAM – PROMENE SU MOGUĆE

Razvijanje sopstvenog posla je isto opcija koja se nedovoljno koristi, a koja je, pored sa pasivnošću, povezana sa sledećom negativnom pojavom – sa pesimizmom. Takođe, pesimizam je odgovoran i za odustajanje od zalaganja da se dođe do željenog posla koji nam deluje nedostižno.

Pesimizam se ogleda u izjavi: Ionako to neće uspeti pa ne vredi ni da probam. Ili se jedan neuspeh ili loše iskustvo uzimaju kao potvrda da ionako ništa i ne vredi jer ne zavisi od mene. To stvara bespomoćnu poziciju u kojoj se lični neuspeh vidi ili kao proizvod manjka sposobnosti i vrednosti (što može voditi ka depresivnim tegobama) ili kao proizvod isključivo negativnih spoljašnjih faktora (što često vodi beskorisnom kukanju, okrivljavanju drugih, razvijanju zavisti itd.).

Da se razumemo, činjenica je da nam u medijskoj sferi nedostaje veća vidljivost pozitivnih primera, dobrih role modela na koje se možemo ugledati, koji nas ohrabruju da i mi krenemo svojim putem. To ne znači da oni ne postoje već da nisu toliko vidljivi. Oni su važni kao potvrda – vidi, običan smrtnik iz kraja, bez kapitala i političke veze, uspeo svojim trudom i zalaganjem da ostvari svoje snove!

U vezi sa temom optimizma, moram još konkretizovati svoj stav. Naime, u poslednje vreme socijalne mreže pršte od pozitivnih misli i afirmacija. Pesimizam nije ni koristan ni zdrav, ali isto tako optimizam se ne može na silu usvojiti. Sam Selidžmen (koga sam pominjala u prethodnim tekstovima) upozorava, u originalu:  What we want is not blind optimism but flexible optimism – optimism with eyes open. We must be able to use pessimism’s keen sense of reality when we need it, but without having to dwell in its dark shadows.

„Pušovanje“ pozitivnim mislima uz neuvažavanje unutrašnjih i spoljašnjih prepreka može nas udaljiti od realnosti, a  one sklone depresivnoj ideaciji može još više obeshrabriti jer im ne uspeva da se bolje osećaju – pa su još manje spremni za akciju. S tim u vezi treba naglasiti da postoje brojne psihološke i terapijske prakse koje pomažu u istinskoj promeni načina na koji doživljavamo realnost, načina kako da dođemo u bolji kontakt sa sobom i načina kako da nađemo snage da se samoaktualizujemo.

Činjenica je da su mnogo veće šanse da nađemo ili razvijemo posao koji nas ispunjava i sa kojim ćemo biti zadovoljni, ukoliko prepoznamo šta je to što bismo voleli da radimo, ukoliko smo uporni i proaktivni, razvijamo kompetencije koje su nam potrebne, povezujemo se sa ljudima od kojih možemo dobiti pomoć ili sa kojima zajedno možemo razviti „biznis“; ukoliko se informišemo, istražujemo tržište i pratimo trendove; verujemo sebi, verujemo da je to što želimo moguće; strpljivi smo i dosledni u tome šta radimo jer za promenu često treba vremena da se u potpunosti realizuje.

I ZA KRAJ

Izlaz iz nepovoljne situacije uvek postoji samo ga ne možemo uvek videti. Vrlo često izlaz ne vidimo usled „tvrdih“ uverenja koje imamo (koja su često u vidu zabluda) ili usled straha da iskoračimo iz „zone komfora“ i pristupimo drugačijim aktivnostima od onih na koje smo navikli.

Ovo je široka tema i nisam se bavila specifičnim strategijama za razvoj karijere već opštim tačkama zastoja usled kojih se ljudi ne pomeraju sa nepovoljnog statusa quo.

Kada znate gde su vam zastoji, znate šta treba da menjate. I ne zaboravite, uvek je korisno da istražujete teme koje vas interesuju, da se dobro informišete i da tražite stručnu podršku u prevazilaženju ličnih „bagova“ i u razvoju specifičnih kompetencija koje vam nedostaju.

Ako hoćete promene. Ako nećete, onda ništa.

Kakva su vaša iskustva u vezi sa ovom temom? Pitanja i komentare možete postavljati na FB stranici ispod posta ili pisati na kontakt@licnirazvoj.com

Autorka teksta: Milena Ćuk, psihološkinja, trenerica asertivnosti, MA iz ljudskih prava

 

 

Komentari / Comments